Препорука Туристичке организације града Прокупља: “Кладенац код три букве”

Место у срцу шуме планине Јастребац које ће учинити потпуни угођај свим вашим чулима.

На овом прелепoм месту, традиционално сваке године, одржава се манифестација “Сабор хармоникаша”.

Када помислимо на Прокупље, прво што нам пада на памет су гостољубивост, срдачност, домаћа храна, питома природа, свеж ваздух и … хармонија.

Звучи чаробно, зар не? Е па, све ове ствари можете наћи на једном месту у етно селу „Зелени Рај“ – Гребац. Искусите нешто потпуно ново, а ипак старо. Пробудите се у топлом загрљају мира и тишине, уживајте у чарима традиционалне српске кухиње и проведите дан ушушкани у чувено српско гостопримство.

Један сусрет са Раданом довољан је да му се вратите. Највиши врх Радана је Шопот на 1409 метара. Водопад Рипи вода налази се на 819 метара надморске висине и представља један од најлепших водопада у Србији, каскадног је типа дужине 40 метара.

Бубличко, Бојничко, Брестовачко, Магашко или Раданско језеро је вештачка акумулација изграђена 70-тих и намењена водоснабдевању Бојника и околине све до Дољевца. У селу Горњи Брестовац налази се брана, али се језеро највећим делом своје површине налази у селу Бублица, налази се у подножју Радан планине на 312м надморске висине, на ушћу Магашке у Пусту реку. Дуго је скоро 3км, најшире 0,5км, најдубље 28м и има до 75 хектара водене површине.

Ово прелепо језеро има неколико полуострва, рт и два залива. Окружено је ливадама и шумарцима па је зато идеално за одмор и рекреацију, а пре свега за камповање и риболов. Због богатства рибљег фонда овде се одржавају и нека риболовачка такмичења. Водом га пуни Пуста река, која извире на Радану, испод самог врха Шопота. Пуста Река и њене притоке су брзи, планински, бујични водотоци чисте, бистре и хладне воде али је само језеро топло и због тога погодно за купање.

Опсерваторија на Видојевици – само 2,5 километра од Белог Камена, 20-так од Прокупља, на врху планине Видојевица званом Бандера,на надморској висини од 1155 метара налази се опсерваторија. Светлосно загађење у Београду је значајно смањило могућности за професионална посматрања из звездарске Опсерваторије.

Зато је формирана њена посматрачка станица на планини Видојевици, једној од ретких планина у Србији са тамним небом, на којој је свнаетлосно загађење минимално. Најпре је 2011. године инсталиран телескоп чији је пречник огледала 60 цм, а пет година касније допремљен је највећи телескоп у земљи и региону, а носи назив по нашем чувеном научнику Милутину Миланковићу, који је био и један од управника Опсерваторије у Београду.

Набавку овог телескопа, чији је пречник огледала 1.4м, вредног милион евра, финансирала је Европска унија кроз шестогодишњи међународни пројекат „Bellisima“. У потпуности је аутоматизован, а посматрање се врши преко интернета. То је тренутно највећи телескоп на западном Балкану.

Златско језеро се налази на подручију познатом као Пуста Река, окружен планинама Пасјача и Радан. На само 30 км од Прокупља. Име је добило по селу Злата које се налази у самој близини језера…

Језеро је врло младо. Настало је преграђивањем потока који извире на планини Пасјача удаљене 15-так километара од самог језера. Својим током, поток пролази кроз нетакнуту природу те је и вода у нашем језеру чиста и прозирна као небо.

Златско језеро је ушушкано испод брдашца познатог као Кале које је иначе само по себи споменик. На брду Кале у току је ископавање древног римског града који је некада био велики и познат. У свом времену био је један од познатих Златско језеро одморишта на путу трговаца и војске од Рима ка далеком истоку.

Ископине и споменици непроцењиве вредности разбацане су на све стране локалитета. И у лаганим шетњама обавезан су детаљ који треба видети.

Куће од трске и блата, направљене на исти начин на који су то чинили људи у млађем каменом добу, чине „праисторијско село“ подигнуто на археолошком налазишту Плочник код Прокупља. Овај археолошки парк представља живот културе која је развила најранију металургију бакра у Европи, јавља Анадолу Агенцy (АА).

Налазиште, смештено уз реку Топлицу и у близини извора минералне воде, један је од локалитета Винчанске културе која се сматра најнапреднијом праисторијском културом у свету. Обухватала је данашњу Србију, источну Босну и Херцеговину, јужну Мађарску, југозападну Румунију, источну Бугарску и северни део Македоније.

„Не зна се поуздана граница, али је према предметима који су пронађени утврђено да је на том подручју живела иста култура“, каже археолог Јулка Кузмановић Цветковић која је осмислила и 2009. године отворила архео-парк Плочник.

Истраживања почела 1927. када су током изградње трасе са железничку пругу на налазишту од 100 хектара пронађени предмети од керамике, кости и бакарне алатке, она се придружила 1996. године. Затим је пронашла начин да људе који су живели на граници 6. и 5. миленијума пре нове ере „доведе“ у данашњицу, а неолит „оживи“.

На „неолитским данима“ и „научним журкама“, које се тамо повремено организују, може се видети како су праисторијски становници Плочника топили руду, ткали одећу, правили керамичко посуђе, палили ватру помоћу два камена… Може се и окусити неолитски хлеб, који се меси помоћу минералне газиране воде са оближњег извора.

„Наш парк је јединствен у Србији по томе што се у њему нешто дешава, желимо да у куће уденемо нешто живо. Имали смо и камп на ком су деца са родитељима преспавала у овим кућама. Били су одушевљени!“, прича Кузмановић Цветковић.

Истраживачи Народног музеја из Београда и Народног музеја Топлице су са колегама са лондонског УКЛ Универзитета током пројекта од 2012. до 2014. године доказали да је са Плочника потекла најстарија металургија бакра у Европи.

Други пешадијски пук „Књаз Михајло”, познат под називом Гвоздени пук, био је пук српске војске током ратова од 1912. до 1918. године. У Другом пешадијском пуку Моравске дивизије првог позива било је највише Јабланичана, Пусторечана и Топличана и Заплањаца.

О том борбеном моралу српских војника уверљив запис оставио је њихов противник и окупаторски војник, каплар 11. пука 9. аустро-угарске дивизије у учесник Церске и Колубарске битке и познати књижевник Егон Ервин Киш. О њима он каже:

„Тек у Србији 1914. године схватио сам да је љубав према слободи малих народа, јача сила од насиља великих и моћних. Тек овде сам схватио Шатобријана да неумитна сила-воље савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу“.

Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку:

„Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну, иду напред .. под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за кинематографске филмове…“ Франше де Епере: „То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива“.